dobra, stara vremena


Počela sam da pratim šabačku Metaloplastiku u vreme kad je kapiten bio Miloš Mitrović. Baš u to vreme proglašen je i za najboljeg sportistu Podrinja.

Utakmice jesu bile posećene, a kako smo u halu stizale i pre početka zagrevanja i zauzimale mesta u prvom redu, nikad nismo imale predstavu koliko je ljudi na tribinama.

Nekako, posle nekog vremena su nas i trener i igrači znali kao glavne zaljubljenike, da tako kažem, što u igrače, što u sport, što u vatreno navijanje, i mislim da za tih nekoliko godina ni jednu ulaznicu nismo platile, a svaku smo odgledale i na svakoj gubile glas.

Pratile smo treninge i utakmice… Pa, redovnije nego sami igrači. Da sam sve to vreme koje sam provela gledajući njih posvetila treniranju nečega drugog, ko zna šta sam mogla od života imati do sad! Izveštaji koje sam posle svake utakmice pisala za svoju dušu, izuzetno emotivno obojeni, svakako prevazilaze obične novinske članke koji pomenu samo najvažnije detalje utakmice i navedu broj golova po igraču.

Onda su se desile neke životne promene, otišla sam od kuće, vremena za dolaske ne samo u Šabac nego i na utakmice bilo je sve manje, ekipa se polako menjala, kao i treneri, vreme prolazilo, stare navike se promenile, ali ljubav ostala. I vodila me drugim putem, ali se on, nekako, s rukometom uvek preplitao.

No, ništa se ne dešava slučajno.

Već skoro mesec dana Metaloplastika mi je opet u svesti. Jednostavno me nešto vuče ka hali Šabačke gimnazije, a nije samo sećanje na srednju školu. Tražim raspored utakmica, gledam kad igraju kod kuće, tražim društvo…

I večeras se konačno nađem na dobro poznatom mestu. Sama, kao i uvek kad želim nešto da uradim. Zaksnim 10ak minuta, i jedva uđem u halu! Zar je Metaloplastika u ovih nekoliko godina postala toliko popularna da postoji šansa da ni ne uđete u halu ako ne stignete na vreme? Ili je tako bilo i dok sam bila redovni posetilac, ali nikad nismo dolazile toliko kasno da završimo na stepenicama?

Kako bilo, nekako mi se vidno polje raščisti, i odgledah utakmicu. I, moram da napomenem, ovoga puta ne pokušavam da dam izveštaj o utakmici. Želim da kažem koliko je lepo bilo setiti se th dobrih, starih vremena. Navijati za svoj klub. Osećati se kao kod kuće. Biti srećan kad klinci, deca, u poslednjem redu počnu horski da navijaju i podstaknu ostatak PREPUNIH tribina da uradi isto! Videti fenomenalne akcije. Videti pobedu svog kluba.

I, tek tako, posle samo jedne utakmice, krećem po starom… Do sledeće pobede!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s