12. kolo SRLS: očekivano protiv Radničkog 23:14 (13:8)


Moguće da je i do mene, ali isto tako i do lige, nije za pohvalu, ali, utakmice mi postaju dosadne. Iskreno. Ako je razlika između ekipa velika, zna se ko će pobediti; ako su sličnog nivoa (i ranga na tabeli) boriće se čvrsto do kraja i sudije će prelomiti, ili neki promašen zicer; svaka ekipa ima dva-tri dobra šutera, ostali kao da i ne igraju; gube se lopte bez potrebe; poneki golman zablista (kao Maksa sinoć); i to je sve. Pre dve godine, kad sam počela da idem na utakmice, postojalo je nešto posebno, neka neodređena emocija koju mi je stvarala sama pomisao da idem na utakmicu, ali sada mi se čini da je to nestalo. Možda sam razočarana. Možda me more druge brige. Možda je nivo lige uopšte opao. Možda ima još milion drugih razloga. Sve su sitnice, i sve ukupno daju upravo ovo.

No, što se tiče sinoćnje utakmice. Za početak, galerija je ovde. Kobaja i dalje na tribinama, kapiten je Šile (šta?!). U redovima Kragujevčana videli smo svog bivšeg igrača, Miloša Prodanovića, s brojem 97. Maksa je imao nekoliko sjajnih odbrana. Na poluvremenu 13:8 za Metaloplastiku – rekla bih da je to slab rezultat, i za MP i za Radnički.

Ali, da se podsetimo, ovaj Radnički nije onaj nekadašnji Radnički. Kada su svi klubovi u Kragujevcu propali, ove ekipe koje sada nose ime Radničkog (u svim sportovima, ne samo u rukometu) dobile su proslavljeno ime da bi se nastavila tradicija, ali to nije isti klub.

Na kraju samo 23:14. Mada je mogla biti i veća razlika. Stigla sam na utakmicu kada se semafor pokazivao 7:4 za MP. Prednost se polako povećavala, došlo 10:6, pa se u drugom poluvremenu nastavilo do 19:9, što je bila najveća prednost koju smo imali, ali je trajala kratko, odmah su Kragujevčani uspeli da je smanje na samo 9 razlike. Drugo poluvreme počelo je vrlo neubedljivo, rekla bih da do sredine poluvremena Kragujevčani nisu uspeli dati gol. Delom je to zahvaljujući Arsićevim odbranama, i baš posle toga na gol staje Maksa, i mislim da mu je ovo jedna od boljih utakmica. Nikad ga dosad nisam videla da brani tako dobro. Naročito pre mnogo godina, kad je tek počinjao karijeru, nije slutilo da će od njega biti iole valjan golman, a eto ga sad gde uspeva da bude sjajan. 

U publici videh dosta rukometnog sveta, što bivšeg, što sadašnjeg. I Đorđa Rašića, i Davida Rašića, Kobaju, Peru Vukovića, Danila Dimića, Nikolu Jezdimirovića, kao i mnogo trenutnih igrača. Ali me i dalje kopka: zašto Kobaja ne igra. Zašto je umesto njega kapiten Šile. 

Publika, hm. Neka žena blizu mene povremeno je vikala LOZNICA! A klinci negde gore na tribinama svaki put bi odgovarali vrištanjem ŠABAC. Na kraju su odlepili i poslali je, khm, negde. Ona se samo smejala, a oni su, očigledno, pogrešno protumačili njene povike, koji i nisu bili upućeni publici ili bilo čemu vezanom za utakmicu, nego nekome na tribinama. 

Dobro je što je poslednja utakmica završena onako kako smo igrali od početka sezone: pobedom. Ali postavlja se pitanje, koliko je i ta pobeda zaista pobeda ako je postignuta protiv znatno slabije ekipe, protiv koje je i bilo očekivano upravo to. Ako smo već ekipa koja ide na pobede, a nije moguće uvek ni samo pobeđivati, zašto nam nivo igre opada i raste i nikako da se ustali? Može li trener Vuković od ove relativno mlade ekipe stvoriti jednu koja može da stigne daleko? Uspelo mu je već jednom, i rezultat toga smo videli u medalji koju je reprezentacija osvojila s njim na čelu. Da li je moguće sličan poduhvat ostvariti kod kuće? Nadamo se da ćemo potvrdan odgovor imati u preostalom delu SRLS u sezoni 2015/16.

Advertisements

3 responses to “12. kolo SRLS: očekivano protiv Radničkog 23:14 (13:8)

  1. Gotovo uvek sam čitao Vaše tekstove ali nisam obraćao toliku pažnju kao sada kada ste rekli koliko su utakmice zapravo dosadne. Apsolutno delim isti takav osećaj i znam da je i rukomet kao i mnogi drugi sportovi u velikom padu što se tiče kvaliteta usled krize, ali to ne može uvek biti izgovor, jer bi mi mogli da igramo daleko raznovrsnije i atraktivnije ali s obzirom da je „stara garda“ na snazi, to nije ni opcija zar ne… Baš zato, radije odgledam rukometne mečeve Medicinara I ŽRK Mačve jer su uzbudljiviji i bar vidim pristojan broj golova… Takođe, sinoć u situaciji kad sam morao da biram, izabrao sam da odgledam vaterpolo meč umesto rukometnog i nisam se razočarao, daleko zanimljivije i da ne napominjem fenomenalnu organizaciju tog meča. Malo sam se raspričao ali je to posledica razočarenja, veliki pozdrav za Vas!

    • Razumemo se, naravno. Evo, ove ekipe poslednjih 10-15 godina treniraju upravo ti proslavljeni, stari igrači. Oni i sada dolaze na utakmice. Ne znam šta vide u njima. Nije problem ni u broju golova: ne može svaki tim uvek postići po 20 golova u oba poluvremena. Ali da se 15 minuta ne pogodi nijedan?
      Niti se mediji bave promocijom tom sporta. Niti se iko na ijedan način trudi da utakmice učini atraktivnima. Da privuče publiku. Pa čak ni sam klub.
      Rekla bih i da je problem u motivaciji. Kada je motivacija unutrašnja, rezultati su mnogo bolji. Nekad davno, rukometašima je rukomet bio hobi, razbibriga, a zarađivali su za život radeći drugi posao, za koji su se obrazovali. Šta sada rade ovi sportisti? I o tome razmišljam ovih dana. Trening im je jednom dnevno, u popodnevnim satima. Utakmice uglavnom vikendom. Šta rade po ceo dan?
      Mnogo je tu pitanja. mnogo problema.
      Jeste, kriza je, ali dokle će nam to biti izgovor za sve?

      • Veoma interesantan i zanimljiv pogled na ovu situaciju, ali zaista. Pre svega, rekao bi da su ti proslavljeni igrači prisutni na utakmicama iz ljubavi, jer su oni prošli najbolji period ovog kluba a tako i sa druge strane postoji i oni ljudi koji više jednostavno ne prate utakmice Metaloplastike baš zbog toga što to više nije isto kao pre (u smislu pre svega kvaliteta ne samih rezultata) a kao prvi primer naveo bi svog oca koji ima deo zasluga za moju ljubav prema Metaloplastici zbog svih njegovih priča. Druga stvar, zaista ste u pravu za samu promociju sporta, ali naročito to da se niko ne trudi da ga učini atraktivnim pa tako ni sam treneri (stoji u množini jer se odnosi i na prethodne) zbog svog stila igre… I onda ovaj deo koji Vaš odgovor čini veoma interesantim kada kažete da je motivacija problem jer ja u tom pravcu nikada nisam razmišljao… U mom slučaju, uvek razmišljam o samom kvalitetu ekipe (koji nažalost nije ni blizu od one sezone sa Žikicom i ekipom) i o stilu igre koji trener forsira, a u ovom slučaju to je zaista razočaravajuće, ili bar što se mene tiče… Dotle je došlo da jedina utakmica koju sam uživao gledajući, jeste protiv Požarevca gde smo glatko izgubili od ekipe koja je po meni igrala brzo i raznovrsno. Ne bi ništa više specijalno dodao sem možda toga da smo se pogrešno razumeli što se tiče same krize, jer ni ja sam ne priznajem toliko taj izgovor… Opet, izvinjenje na predugačkom odgovoru, ali je i više nego zanimljivo čuti i razmeniti mišljenja sa nekim o sportskim dešavanjima (u ovom slučaju Metaloplastike) jer je takvih pravih zaljubljenika veoma malo danas. Još jednom, veliki sportski pozdrav za Vas!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s