I posle trijagonala – pobeda


Da sinoć slučajno ne saznadoh da su u toku utakmice, ni danas ne bih otišla na ovu protiv Politehnike. Jedva, doduše; umalo da i ne odem. Milina, kad ne radiš nemaš nikakvih obaveza, a najčešće strada spavanje – ležeš sve kasnije, ustaješ takođe sve kasnije, i onda je sve što ima veze s ustajanjem do 11 ili 12 – rano i teško. Ali, dobro, preživećemo nekako.

Dakle, prilazim ja hali, vidim da se karte ne plaćaju. Super! Prilazim vratima, da nema prodavca semenki ne bih ni bila sigurna da se u hali nešto dešava. Stupam dalje, čuje se buka kao da utakmica traje, ali prazno sve, nigde žive duše. Gledam kroz vrata od hale: ni obezbeđenja, ni redara, niti deluje kao da unutra ima ikoga. Da se zapitaš gde si došao. I konačno ulazim, i zatičem 20 ljudi unutra. Ako i toliko. Među njima nekoliko starijih ljudi koji su redovni posetioci utakmica, i na tribinama Veselin Vujović (jupi! A razočarah se shvativši da su Zagrepčani otišli kući posle sinoćnih utakmica, kad – ne lezi, vraže, on je ostao!), s Milom Isakovićem, kasnije je došao i Đorđe Rašić, ali im se nije pridruživao, a na terenu Veselin Vuković i Pero Milošević. Hehe. Skup nekadašnjeg tima. Da im je još i Bašić bio tu, i još jedan, taman postava za teren. Hehe. 

Što se tiče tih igrača. Opet se vraćam na osećaj kao kad sam volontirala na evropskim prvenstvima. Gledaš sve te igrače, znaš ko su, želiš da im priđeš i oduševljeno ispričaš koliko im se diviš, kako pišeš o njima, kako im pratiš karijere. A ne želiš da ih ometaš. I na kraju ih samo pustiš da odu. Ne iskoristiš priliku koju imaš. Je li to glupo ili ne, ne znam. 

No. Stigla sam u toku 5. ili 6. minuta. Prvo mi pažnju porivuče Milošević: čas priča na engleskom, čas na rumunskom, ali zato kad se iznervira obavezno na srpskom oplete.

Za prvih 10 minuta, rezultat je ostao na 5:5, i vodila se jednaka borba. Gol za golom. Ne daju se Rumuni te ne daju. U 19. minutu, nakon što je Šile isključen zbog guranja Rumuna (baš lepo čovek uradio kolut nazad), Kobaja postiže gol, tako da je u 21. minutu rezultat 10:10, a tek u 28. minutu stičemo gol prednosti (12:11), što se do kraja poluvremena povećava na 13:11. 7 sekundi pre kraja MP postiže novi gol, pomislih da ga neće priznati jer se na satu ništa nije promenilo, ali brzo su to ispravili, i na poluvreme odlazimo s 3 gola prednosti, 14:11.

Drugo poluvreme kreće silovito s obe strane, samo u prvih pet minuta videli smo nekoliko veoma brzih napada, iz kojih smo u 35. minutu već imali 17:12, u 37. minutu 19:13. u 40. minutu 20:13, pa 20:14. Tokom tajmauta negde u to vreme videh i Pajsera na terenu. Nisam ni znala da ponovo igra, nigde se to nije pomenulo. Čudi me da su ga ponovo uzeli. Em godinama nije igrao, em se nije nešto proslavio kao igrač. 

Nego, da se vratimo utakmici. U 43. minutu Bomaštar izlazi na gol, za sedmerac, i sreća njegova da Rumun pogodi prečku, pa je rezultat ostao 21:15. U 45. minutu imamo igrača manje, pri rezultatu 22:16, u 49. je 22:18, minut kasnije 22:19, istopiše Rumuni zaostatak kao od šale, isto kao što Šapčani napraviše razliku! Onda se malo vraćamo u život, prvo postižemo 23. gol, pa i 24, ali u 52. minutu opet igramo s igračem manje. Dobra strana toga je što smo bar izjednačili broj igrača na terenu: Politehnika je već igrala s jednim manje. Arsa je opet dokazao koliko je golman bitan igrač – kad zna da brani. Tih poslednjih minuta obe strane usporile su tempo, osetila se velika razlika u igri tokom prvih 15 minuta, kad su baš gruvali, i tokom poslednjih 15 minuta, kad je energija opala. 

Tri minuta pred kraj rezultat je 26:20, a Pero Milošević otkida, vrišti na teren Kako te nije sramota?! Onda MP opet ostaje bez igrača, u 59. minutu je 26:21, i novo isključenje za MP, tako da se ekipa kompletira tek 10 sekundi pre kraja, i konačni rezultat ostaje 26:22 za Metaloplastiku. 

Dobra strana praznih tribina je što čuješ apsolutno sve, bilo da se dešava na terenu ili na tribinama. Tako čusmo Vujovića kako dovikuje terenu: Pero, ne sme da koristi prostor za zalet, čovječe, ne zna pravila. Ili, Miloševićeve reči: Penal! Penal ili ništa, u pm!. Ili, Vuković: Marko, kol’ko je sati? Je l’ znaš kol’ko je sati? Novi napad!; Rašo, ne koči! Stalno si zakočen. Zahvaljujući tome sad bar znam ko je Raša.

Opet moram pomenuti imena. Što moramo uvek da budemo neki izrod, da se razlikujemo od sveta. Rumuni lepo na dresovima nose imena (većina njih), i zahvaljujući tome sad lepo znam da su igrali Furak, Čikovani (Chikovani), Poli, Neamcu (Neamtu?), Pajus (Paius), Lasica.

Još nešto primetih. Možda je sitnica, ali često baš na njih ne obratimo pažnju. Zašto su neki timovi dobri, veliki, bitni? Zašto su neki jednostavno slabi, čak i ako imaju dobre igrače? Zato što ovi dobri znaju dobro, ili bar bolje, da improvizuju. Znaju da pokriju teren tako da svaku loptu mogu da uhvate. Znaju kako da uhvate loptu kad igraču suprotnog tima ona ispadne iz ruku. Uspevaju da izvedu i neverovatne akcije jer se dobro kapiraju s ostalima na terenu. I, mislim da su Rumuni danas pokazali da su, bar u tom aspektu, bolji od Šapčana. A da bi se to postiglo, eh, treba mnogo rada.

I, za kraj, galerija sa utakmice nalazi se ovde

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s