15. kolo: ubedljivo protiv Nišlija (MP-Železničar 35:19)


Odakle početi priču danas. U sredu, petak i subotu bejah u Beogradu. Juče, iscrpljena, dođoh na utakmicu. Jednom na stignem na vreme, hehe. Ali mi nije bilo baro. Prvo, nisam se osećala kako treba. A to odmah utiče na doživljaj. 

Za razliku od svih ostalih tekstova, ovaj danas neće biti izveštaj o utakmici. Neće mu biti ni blizu, jer razmišljam o drugim stvarima. Recimo, taj Železničar jer izbačen iz superligaškog takmičenja zbog ogromnih dugovanja kluba, mislim da sam videla cifru od oko 9 miliona dinara. Igraju i dalje, jer imaju pravo (i jednomesečni rok) da ulože žalbu na odluku, i sve to čini da se agonija produžava. Baš kao i moja, zdravstvena, zbog koje jutros završih na infuziji.

No, ako pogledamo ekipu Nišlija, rekla bih da su ti momci vrlo mladi. Možda čak i mlađi od Plastičara. Možda neki od njih ima potencijala da uspe u sportu, ali ako su mu uslovi da igra za propali klub čija je budućnost vrlo neizvesna, kakve su i njegove šanse da ikad uspe? Kakve su šanse da ikad pokaže svoj petencijal? Budimo realni, nekad je za uspeh potreban talenat, nekad sreća, nekad i jedno i drugo, a nekad samo da nas ne prati baksuz u vidu baš ovoga što se događa niškom klubu.

Kao što, recimo, ja prekosutra ne mogu da otputujem u Luksemburg na prevodilačku radionicu u Evropskoj komisiji jer nemam 500 evra da ih potrošim na to dvodnevno zadovoljstvo. I džaba je što je radionica besplatna i otvorena za javnost, i što mi može pomoći u budućoj karijeri, koči me samo ta jedna sitnica. 

I ako pogledamo rezultat (20:10 za Metaloplastiku na poluvremenu, 35:19 na kraju), možda bi neko rekao da Niš ionako nema šta da pokaže. Šta, izgubili su sa 16 razlike, to je neki pokazatelj dometa kluba (mada, i jednog i drugog). Ali, nije. Jer, nekad za rezultat nije potrebno biti samo dobar ili loš. Znate ono, nisu oni toliko jaki koliko smo mi slabi, kad se razočaramo zbog poraza svog kluba jer shvatimo da ipak nije tako dobar kao što smo očekivali – kad igra s nekim znatno jačim. Možda je tako i ovde. Nije teško biti dobar igrač kad igraš protiv slabijeg od sebe, treba ostati takav i biti dobar kad je i protivnik jak. 

Onda, sinoć, umesto da spavam, vidim da smo objavili dokumentarni film „Šabački vanzemaljci“. Šta ima veze što je skoro pola 1, 40 minuta je ništa, brzo to prođe. I jeste prošlo brže nego što sam očekivala. Sećam se da sam u 20. minutu proverila dokle smo stigli, i vrlo brzo posle toga dođe i kraj, odjednom. Nekako, slušajući legende kako govore o uspehu koji su postigli i kako su vladali rukometom osamdesetih godina, i toga se i sad sećaju kao da je juče bilo, prosto vas uvuku u priču i poželite da ih slušate još i još i još… I onda opet, kao i prošle godine u aprilu, počnem da razmišljam o imenu koje je Metaloplastika stvorila ne samo u nekadašnjoj Jugoslaviji, ne samo u Evropi, već i svetu. Kakvi su bogovi (bili) ti igrači, a viđamo ih po gradu, svakodnevno, a nismo ni svesni istorije koju sa sobom nose imena, recimo, Veselina Vujovića, Veselina Vukovića, Mila Isakovića, Zlatka Portnera, i ostalih koji su igrali u klubu u njegovo najslavnije dobra, pa samo ime Metaloplastike, Šabačkih vanzemaljaca, Šapca. Ja o tome pojma nisam imala, pa je svaki susret ogromno bogatstvo. 

Za kraj, galerija sa sinoćne utakmice može se naći ovde

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s