Šabački olimpijci


Danas se nađoh u gradu posle one sednice kluba, i odmah shvatih da je nešto bitno rukometno u toku. Prođoh pored Mila Isakovića, i ne mogu a da mu se ne divim, isto kao i Veselinu Vukoviću.

Listam malopre novosti na fejsu, i vidim zanimljiv tekst o zaboravljenim šabačkim olimpijcima. Koliko mogu da primetim, priča je počela ovim tekstom. (zanemarite ispade: sabac, Los Angeles; iako meni izuzetno bodu oči. O nekim drugim aspektima tekstova da i ne govorim.)

Naročito mi je zapao za oko predlog inicijative da se na vidnom i pešački prometnom mestu postavi spomen-obeležje u čast tim ljudima. Deluje malo bizarno, meni bar.

Ako posmatram iz perspektive običnog građanina, da, bilo bi lepo imati stalni podsetnik na imena onih koji su ime našeg grada proneli svetom. Možda bi tako nešto imalo lep uticaj na sve nas i na sadašnje igrače kluba, da mi shvatimo kakvu privilegiju imamo što živimo s njima a igrači da shvate šta znači ime kluba čiji dres danas nose. Da se podsete ko je taj broj nosio pre 30 godina.

Ako posmatram iz perspektive tih ljudi, tu dolazi taj bizarni momenat. I ne umem da objasnim zašto. Ima veze s onim osećajem kao kad upoznaš nekoga zaista poznatog i slavnog. Dotad sanjaš da mu se obratiš, da dobiješ autogram, da se fotografišete, a kad se zaista upoznate, skoro pa te bude blam da tražiš to sve. Jer shvatiš da, koliko god poznat bio, na prvom mestu je čovek od krvi i mesa, i osećaš se kao da ga maltretiraš, a ne želiš o sebi da ostaviš utisak dosadnjakovića.

No, da se vratimo na razlog pisanja ovog teksta. Gledam spisak šabačkih olimpijaca, i shvatim da, eto, poznajem više olimpijskih šampiona. S nekim i sok popijem (umesto kafe). A da me neko pitao, rekla bih da ne poznajem nijednog. I većina vas, ljudi koji ovo čitate, može isto to reći za sebe. Zar osećaj nije fantastičan? Kao, to je najbliže što će se iko od nas običnih smrtnika ikad približiti Olimpijskim igrama. Zar vam ne bude milo što ste baš iz Šapca? Kako ne biti ponosan na ovaj naš mali deo svemira?

Razmislimo o potencijalu koji naš grad ima.

I da sam neko ko ima ikakvu vlast u rukama, ko upravlja ikakvim sredstvima materijalnim, šta bih uradila? Pogledala bih spisak olimpijaca, dobro ga prostudirala, i više ulagala u sportove koji su nam doneli najviše medalja. Dobiti bi bile višestruke. Jer, ja bih da me pamte, i radije bih da me pamte kao nekoga ko je pomagao drugima i ulagao u njih nego kao nekog nebitnog prolaznika kroz istoriju koji, dodatno, samo gluposti pravi.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s