plejof 2016: nastavljamo pobedama (MP-Partizan 25:17)


Nisam mnogo očekivala od ove utakmice s Partizanom. Čak, nekako sam očekivala laku pobedu, uzevši u obzir relativno oslabljen tim Partizana u poslednjih nekoliko godina. Takođe sam očekivala da bar deo tribina zauzmu njihovi navijači, što iz Beograda, što iz Šapca, kad ono – niđe nikoga. Pomalo neočekivano za Partizan. Jeste da mi je isto tako bilo neshvatljivo da Šapčani dođu da navijaju za Partizan a ne za Metaloplastiku, Možda ih je loše vreme sprečilo, kiša počela oko pola 6, taman da me spreči u naumu da se biciklom provozam do grada. Kako god bilo, posećenost utakmica je sve veća – možda zato što se bliži kraj plejofa, možda zato što se danas igralo baš protiv Partizana, a možda i zbog toga što se ljudi naviknu na pobede i onda dolaze samo kad je izvesno da će Metaloplastika pobediti. 

U prvom poluvremenu odlučivalo se na koju će stranu rezultat prevagnuti. Čini se kao da se vodila podjednaka borba, ali sudije su svaku grešku kažnjavale sedmercima – u korist gostiju. Ja sam propustila prvih desetak minuta, a čim sam stigla Partizan dobi i treći sedmerac. U početku vodili Šapčani, pa Beograđani pred kraj poluvremena stigli. 3 minuta pred kraj gosti su imali prednost od jednog gola, na 9:10, ali brzo su naši momci uspeli da nadoknade taj zaostatak i vrate se u vođstvo do kraja poluvremena. Rezultat je tako ostao 11:10. 

Drugo poluvreme postalo je opasnije. Žustrije akcije, guranje i padovi igrača i iznošenje istih s terena – na obe strane, burne reakcije publike na sudijsko ignorisanje nekih akcija, ali isto tako i vatrenije navijanje za plave, bučniji i dugotrajniji aplauzi, stajanje umesto sedenja. Metaloplastika je poluvreme počela čvršćom odbranom, te je prvih 6 minuta svaki prilazak gostiju golu uspešno sprečen, i prednost domaćeg tima polako se povećavala, do 14:10, i onda Parizan prekide niz, za vrlo kratko vreme rezultat se promenio na 15:12. Do sredine poluvremena atmosfera se izuzetno zagrejala, praktično kompletna publika našla se na nogama i burno negodovala zbog situacije na terenu. Prvo je neko od naših igrača završio na parketu, publika skočila na nepravdu, počela graja, digao se zapisnički sto (da li mi se ono čini da je za zapisničkim stolom sedeo i Zoran Stanojević?), čitava tarapana. Ipak, u 43. minutu, rezultat je 17:13, i polako postaje jasno kojoj će ekipi pripasti bodovi s ove utakmice, samo je pitanje rezultata. To su potvrdila sledeća dva gola Stefana Ilića, koji u 45. minutu povećava razliku na +6 i time praktično već tada potvrđuje pobedu. Možda nisam objektivna, ali nešto puno sedmeraca zaradili su gosti na račun naših grešaka. A nismo bili ni toliko grubi ni toliko nesportski koliko ti sedmerci govore. U 56. minutu Lazar Kukić pogađa sedmerac za Partizan, za rezultat 23:15, no do kraja utakmice obe ekipe postižu još po dva gola, i konačan rezultat ostaje 25:17 za Metaloplastiku. Bodovi i iz ovog kola plejofa ostaju u Šapcu, a i gol razlika ostaje solidna. 

Na ovoj utakmici imali smo i jubilej: 500. gol u ovogodišnjem plejofu postigao je Milutin Dragićević za Metaloplastiku. 

Ovo je prva utakmica koju sam gledala s kolegom s kojim uređujem ovaj sajt. I, između ostalog, konstatovali smo da nam se nekako čini da je pre dve godine klub imao mnogo jaču ekipu. Tad su u MP igrali, između ostalih, Dragaš, Kankaraš, Milosavljević, Filipović, Holpert. Nekako je neverovatno da takva ekipa nije uspela da stigne u SEHU, a, eto, čini se da je ovaj sastav na korak od toga – da ne ureknemo. Možda to ima veze i s trenerom, možda i s hemijom među igračima, možda s halom. 

I naš fotograf sigurno će se sećati ove utakmice, jer ga je obezbeđenje izbacilo s terena pred kraj prvog poluvremena, pa smo morali da reagujemo i vratimo ga na radno mesto. Problem je bila akreditacija, tj. što nije imao istu, a zanimljivo je da mu nikad niko drugi nigde nije pravio problem, samo delegat u Šapcu. Imali smo prilike da njegove fotografije s utakmica u Beogradu vidimo i ovde na našem sajtu, i čak mu ni pred stotinama Partizanovih i Zvezdinih navijača niko nikad nije zahtevao da ima akreditaciju.

Mislim, ljudi, pa zaista. Ovo je ipak samo naše prvenstvo, nije evropsko ili svetsko pa da se zahteva toliki nivo formalnosti. Branislava su na teren pustili ljudi iz kluba, dakle nije samo uleteo kao padobranac. Znam da su pravila pravila, ali, ipak. Ja to gledam s naše strane: radimo to što radimo, i fotograf i mi kao autori ovog sajta, samo iz dobre volje, koristimo svoje telefone, fotoaparate, računare i internet, trošimo svoje vreme (van onog koje provedemo na utakmicama), pravimo fotografije, sređujemo ih, snimamo, postavljamo i fotografije i snimke na internet, sami dolazimo do informacija kao znamo i umemo, delimo ih s navijačima, trudimo se da promovišemo i rukomet i klub i grad; to cene svi koji nas prate, odaju nam priznanja; i onda nekome zasmeta što pokušavamo da budemo profesionalni u toj svojoj dobroj volji i rukometoljublju, i što pokušavamo da napravimo fotografije iz više uglova. Kako tipično za ove krajeve. Isto kao na oba evropska prvenstva na kojima sam vodila ekipe, na pripremama ti ljudi iz samog vrha EHFa zahtevaju jedno i naprave od toga pitanje života i smrti, a onda na prvenstvu neki mnogo ispod tog nivoa dođu i kažu da ne može tako nego mora drugačije, i ne možeš ništa da uradiš, ni tamo ni ‘vamo. 

Dok ne stignu Branislavljene visokokvalitetne fotografije s terena, moje možete pogledati u galeriji, a imamo i nekoliko snimaka: ovaj, ovaj i ovaj. Što se tiče prve fotografije u galeriji: izgleda da se desio sudar pred samu utakmicu, baš pred halom.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s