Ode mast u propast: novi trener


Jutros slučajno svratih na fejs, kad – dočeka me šokantna vest u vidu ove objave na zvaničnoj stranici kluba – novi trener Metaloplastike je Nedeljko Matić. A šta se desilo s Veselinom Vukovićem?

Druga televizija kaže nešto više, al’ u suštini isto:

Jer, tako to novinari rade: hajde da se bavimo novim, šta ima veze šta je bilo ranije. A možda bi analizom starog pre došli do rešenja nego zamenom?

I nađoh se zbunjena. Šta se desilo s Veselinom Vukovićem? Zašto o ovome nije bilo reči? Kako se desilo da je jedan od najboljih trenera koje je MP imala u poslednjih nekoliko godina (slobodno mogu reći i decenija) otišao, bez ikakve najave, i da je na njegovo mesto došao neko za koga ja u životu nisam čula?

(na stranu to što, ipak, nisam svoj život posvetila rukometu i još uvek ne znam SVA imena koja se u našoj zemlji vezuju za ovaj sport)

Onda se raspitah. I bi mi jasno, i još tužnije.

Veselin Vuković osećao se moralno odgovornim za slabu igru ekipe od početka sezone, i smatrao je da mu je obaveza da za to snosi posledice – tako što će otići s mesta na kome se nalazio.

I otišao je.

A klub je to dozvolio.

I pokazao, još jednom, da najbolje što imamo puštamo da ode tek tako.

Kao i sa svim igračima koji su nas napustili nakon prošle sezone.

Kao i sa svim igračima koji su nas napustili nakon pretprošle sezone.

Da li će Vukovićev odlazak razbuditi igrače? Da li će novi trener uspeti da postigne ono što Vuković nije – da od nezrele ekipe napravi tim?

Da, odgovornost postoji. I mora je neko preuzeti na sebe. Ali, da li je zaista Vuković taj koji treba da ponese tako veliko breme? Da li je odgovoran samo on? Da li je njegova zasluga ili krivica što se klub nalazi u tako nezavidnoj situaciji da nema od koga da se sačini dobar prvi tim? Kako je to uspelo Požegi, Šamotu, Vojvodini? Da li je Vuković imao da bira koga drugog osim igrača koje jeste odabrao? Da su sredstva kluba malo liberalnija, da tako kažem, od onoga kakva su trenutno, da su bolje raspoređena*, mislite li da on prvi ne bi skupio tim iz sezone 2013/14 koji je i tad palio i žario, a koji bi sad, u ovom trenutku, kroz našu ligu prošetao, ne oznojivši se ljudski, i razbio sve utakmice? Ili, da ne bi zadržao ekipu s kojom je prošle godine osvojio Kup, nakon 28 godina? Što da ne, sigurna sam da bi se u tom savršenom timu našao i neko od igrača koji su ponikli u Šapcu a sada karijeru grade po belom svetu – možda David Rašić ili neko od momaka od pre 10 godina?

*Ko treba da bude bolje plaćen, uprava, treneri ili igrači? Ko nosi najveći teret? Koga javnost zna i prepoznaje? Kakva je situacija u teoriji, na papiru, a kakva u praksi?

Setite se samo Miloša Dragaša, Nemanje Obradovića, Nemanje Grujičića, Branka Kankaraša, Filipa Marjanovića, Darka Arsića, Jožefa Holperta. Možemo li te momke uporediti s ekipom koja sada čini prvi tim Metaloplastike? Pritom ne mislim na njih sada, nego na njih pre 2-3 godine, kada su igrali u Šapcu. Pa, dalje, setimo se i Petra Petrovića, Đorđa Golubovića, Ivanovića, Ilića. Borislava Vladisavljevića-Pećine. Gde su ovi momci sada? Da li oni treba da budu vinovnici svakog našeg poraza, i kod kuće i u gostima, ove godine? Da li nakon svake utakmice treba da kažemo, kao dosad, „sahrani nas ovaj“, „ovaj poraz je zasluga (proizvoljno ubaciti ime bivšeg igrača)“?

Na gospodinu Matiću ostaje težak teret. Iskreno mu želim svu sreću, i da opravda dolazak u klub koji, čini se, sad može samo ka dnu. Jer…

Nakon izgubljene titule u Čelendžu u sezoni 2013/14, dok je glavni trener bio pokojni Slavko Novaković, nakon majskih poplava, i nakon promene gotovo kompletne prve postave tima, Veselin Vuković uspeo je da za dve sezone (dakle, ni pune dve kalendarske godine), od isto tako neiskusne i relativno mlade ekipe napravi profesionalce koji su, u konkrenciji s gotovo nepobedivom Vojvodinom i uvek nezgodnim Jugovićem, osvojili Kup Srbije nakon 28 godina i podsetili nas na najslavnije trenutke u sportskoj istoriji Šapca.

Možda jesmo bili nepoverljivi prema tim momcima u avgustu prošle godine, ali već u ovo vreme sve prijatnije su nas iznenađivali svakom novom pobedom. I išli smo da ih gledamo, redovno, delom iz neverice, a delom da ih podržimo. I zajedno smo slavili u junu.

Ekipa koja sada čini prvi tim Metaloplastike, nažalost, nije dorasla ne samo ovom klubu, nego uopšte super ligi. Kažem nažalost, jer to ne znači da za dve ili tri godine neće napredovati. Ali, dovoljan dokaz koliko su igrački slabi jeste i to što pokleknu baš onda kad treba da pokažu snagu – u poslednjih 10 minuta utakmice. Kad protiv donedavno nepoznatog kluba iz druge lige, heeej, DRUGE lige, izdrže 55 minuta, uvere nas da će pobediti, i onda samo lagano ispuste 3 gola prednosti, nema se tu mnogo šta pričati. Ili, da ne komentarišem utakmicu s Partizanom od pre 3 dana – klubom koji trenutno nije ni bleda senka ekipe od pre nekih 5-6 godina, kad su vladali ligom. Ekipa iz 2013/14 upravo je u tih poslednjih 10 minuta pokazivala svu svoju snagu: muči se tokom svih 45-50 minuta, razigrava, ispipava teren, gubi i po 5-6 razlike, i onda se razbudi, zaigra agresivnije, razgoropadi, i, dok publika pogleda dvaput-triput levo-desno, već vodimo, i POBEĐUJEMO!

Da li iko osim Veselina Vukovića ume ekipu tako da istrenira? Dobro, Vujovića nećemo uzeti u razmatranje – daleko je Sunce…

Ali, da se ne bih upuštala u preduboke analize, mislim da sam dovoljno pitanja postavila, a ni na jedno dala odgovor – to ostavljam publici i klubu.

Moram još jezik da pomenem, opet i opet.

Objava kaže:

Dokazani stručnjak, koji je posle igračke karijere trenerski zanat pekao u matičnom PKB-u gde je u dva navrata proveo preko sedam sezona, igrajući sa tim beogradskim timom Super ligu Srbije. Internacionalno iskustvo imao je u Libiji, gde je vodio nacionalnim tim i klub Al Jazeera. Najveće uspehe postigao je radeći u Izraelu, gde je za četiri sezone, osvojio titulu šampiona sa Makabijem iz Tel Aviva, u sezoni 2015/2016, što je druga titula u istoriji ovog kluba. Vodio je i all star tim izraelske lige i dva puta biran za trenera godine.

Da, ljudi moji, Pravopis je skup. Matica srpska ga je izdala pre 6 godina, pa izdala i novo izdanje prošle godine. Kako gde, košta 1600, 1200 dinara, 1020…

Ne znam seća li se iko pravila jednog jedinog kome su nas naučili u osnovnoj školi: pravopis srpskog jezika je FONETSKI. To znači da PIŠEMO ono što IZGOVARAMO. To postaje mnogo jasnije kad nešto iz stranog jezika napišemo ćirilicom. Ako piše „Al Jazeera“, po tom našem nesrećnom pravopisu to se čita kao (namerno ćirilicom) „Ал Јазеера“. E, sad, koliko me služi moje znanje sveta oko mene, izgovor te sintagme glasi „Aldžazira“. Zašto je teško zapamtiti tako nešto? Zar nam nije lakše da pišemo na srpskom jeziku ako se već obraćamo govornicima našeg, maternjeg jezika? Zašto „all star“? Šta to znači na srpskom? Eto, ja učim engleski 18 godina, pa ne razumem. Da, da, ogroman 失敗. Šta, ne razumete kineski? Ma, hajte, molim vas, pa to je sad in, svi treba da ga znamo, sve više Kineza na svetu, svaka peta-šesta osoba na svetu je Kinez…

Verovali ili ne, taj Matičin pravopis konačno je sistematizovao i pravila za transkripciju stranih imena. Transkripcija je ono kako pišemo strana imena. Ima i pravila za engleski, francuski, ruski jezik… Ma, ima sve što vam može zatrebati. Samo treba otvoriti knjigu, prelistati, znati gde potražiti pomoć.

Al’ skupo 1200 dinara, dva računa u kafiću…

Znam da niste čuli za posebne korisnike jezika. Ali svako ko se obraća javnosti, pa i predstavnici sportskih klubova, predstavlja posebnog korisnika jezika koji svojim istupanjem utiče na jezik šire javnosti.

Kako profesor Tvrtko Prćić kaže još 2011. godine u „Engleskom u srpskom“:

Posebni korisnik jezika je onaj koji sistematski utiče, ili može da utiče, na formiranje jezičkih navika javnosti, zbog čega nosi posebnu odgovornost za valjanost izgovorene i napisane reči. Oni moraju vladati odgovarajućim jezičkim i stručnim znanjem. Da bi mogli uspešno da pišu i govore biranim – a ne nasumičnim – jezikom, koji je, uz to, primeren konkretnoj temi i situaciji, novinari, voditelji, spikeri, urednici i ostali treba neizostavno da budu kvalitetno jezički osposobljeni – pre svega, u pogledu pisane i govorne norme srpskog jezika, a onda, u skladu s prirodom svog posla, moraju posedovati aktivno znanje najmanje jednog svetskog jezika. Osim toga, dobro osposobljena i opremljena, a po mogućstvu i višejezička, lektorska služba mora postati obavezna u svim medijskim kućama, bez obzira na njihovu veličinu. I na kraju, neophodno je izraditi sveobuhvatan – i, što je najvažnije, obavezujući – jezički priručnik za medije, mahom u formi rečnika, s kratkim, jasnim i jednoznačnim preporukama vezanim za sve relevantne aspekte upotrebe srpskog jezika, uključujući i elemente iz stranih jezika. Osim jezičkih i lingvističkih stručnjaka, u posebne korisnike jezika spadaju: učitelji, nastavnici i profesori svih predmeta i na svim nivoima, zatim novinari, voditelji, spikeri i urednici, potom grafički i likovni dizajneri, tvorci reklamnih slogana, osobe za odnose s javnošću, i, nipošto na poslednjem mestu, prevodioci svih vrsta tekstova i sa svih jezika. Za sve njih, redovna upotreba Pravopisa i drugih jezičkih priručnika nikako ne može biti tek poželjna, preporučljiva ili fakultativna. Ona, jednostavno, mora biti propisana kao obavezna! Razlog za to više je nego providan: posebna upotreba jezika nikako ne može biti prepuštena slobodnoj volji, osećanju, mišljenju, verovanju ili sećanju pojedinaca, bez obzira na visinu i stepen njihovog obrazovanja. Suzbiti i osujetiti pobedu pseudonorme samo će tako biti moguće. (Prćić 2011: 32, 49, 70, 75, 107. i 226)

U tom duhu, pažnju mi je privukla i naslovna fotografija zvanične stranice kluba na Fejzbuku. Prvo, sve ovo što su uradili u poslednjih mesec-dva, svi promotivni snimci, sve objave, vizuelno su izuzetni, i priznajem da mi se sviđaju jer su jednostavne i svedene, i upravo zato i efektne. Ali, malo su neprimerene – bar u sadašnjoj situaciji. Ako kažemo da se najbolji rukomet igra u Šapcu, a već dva meseca kod kuće nismo videli NIJEDNU POBEDU, ko to igra najbolje? Gostujuće ekipe, s pravom. Onda u redu, neka tekst ostane isti, ali neka se kaže i ko to igra najbolje, jer Metaloplastika sigurno ne igra.

ode mast u propast - i novi trener

Nakon prvog dela sezone 2016/17, pitam se da li se taj najbolji rukomet i dalje igra u Šapcu, ili je autor grafike ispustio slovo iz glagola – najbolji rukomet igraO se u Šapcu, subotom u pola 7? (Ispravan red reči bio bi sledeći: Najbolji rukomet – igra se u Šapcu – subotom u pola 7; crtice označavaju nov red)

Ubuduće razmišljajte malo i o jeziku – narod će vam biti zahvalan jer će vas bolje razumeti, ako ništa drugo.

Ali, nije sve tako crno. Moram da pohvalim autora grafike na „pola sedam“. Iskreno, odavno nismo videli tako nešto napisano negde, i ja se prva trudim da pišem upravo tako.

Za kraj, vratimo se u sadašnjost: osam je sati i 3 minuta, Metaloplastika igra protiv Jugovića u Kaću, i vodi već duže vreme, pre 7 minuta (u 35. minutu) vodili smo 13:16 – hajde da ispratimo ovu utakmicu i držimo palčeve da razlika u golovima na kraju ostane na strani Metaloplastike.

***

Osveženje: kako prenosi zvanična stranica kluba na Fejzbuku, ekipa Metaloplastike pobedila je Jugović u Kaću rezultatom 19:25. Amin, nebesa!

***

Izvor fotografija: zvanični profil kluba na društvenoj mreži Fejzbuk (ovde i ovde)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s