Novi poraz – od Sloge! (34:29, 18.2.2017)


Dok iščekujemo zvanične fotografije 17. kola superlige između Požege i Metaloplastike (o, da, klub navijača uvek ima fotografije!), evo došlo vreme da se ja malo osvrnem na to sinoć, iako nisam gledala utakmicu.

Verujem da ste pratili prenos uživo iz Požege, na našoj stranici na Fejzbuku. Tom prilikom smo objavili i nekoliko fotografija s lica mesta.

Takođe, na sajtu metaloplastikasabac.com bili smo obezbedili i prenos uživo preko interneta.

Rezultat

Na poluvremenu bilo 15:15, do kraja Sloga se izborila za 34:29, u 17. kolu rukometne super lige Srbije, 18. februara 2017. godine, u hali sportova u Požegi, pred oko 1000 domaćih navijača. Time je Sloga obezbedila nove bodove i učvrstila dotad 6. mesto na tabeli, za razliku od naše Metaloplastike, i podigla si moral pred utakmicu u Čelendžu koja ih uskoro očekuje.

Medijski senzacionalizam

Poslali mi link o tekstu o utakmici. Na osnovu naslova, stekoh utisak da su nas Požežani razbili i da je razlika bila bar jedno 10-15 golova. Onda pročitam tekst, i vidim da je takva pretpostavka daleko od stvarnosti, da smo u prvom poluvremenu dostojno parirali protivniku, ali u nastavku utakmice pažnja popustila i rezultat se prelomio u korist Sloge, delimično i zahvaljujući domaćem terenu.

Dobro, sve je to u duhu sporta. Jednom pobediš, jednom izgubiš; jednom osvojiš prvenstvo; drugi put osvojiš kup; pa pola veka ne uradiš ništa i samo tavoriš tu negde i samo ti jedan stepenik fali da se vratiš u vrh, ali taj stepenik visok, previsok, nesavladiv.

Razvijamo kvalitet a ne znamo šta ćemo s njim

Međutim, evo ga još jedan vinovnik našeg poraza, rekli bi teoretičari, ili kako da ih već nazovem. Vuk Stevanović kao igrač Sloge dao je izvaju. Zapravo, čini mi se da to postaje hronični problem. Sećate se, već nekoliko godina Metaloplastika ima relativno dobar tim. Kažem relativno jer igraju kako kad, a najuočljivije je da igra ekipe, bez obzira na kvalitet individualnih igrača, najbolje oslikava stanje u upravi kluba. To je ono da je džaba što drvo izgleda zdravo i jedro jer ako je stablo šuplje iznutra oduvaće ga malo jači vetar. Tako i ovde. Igračima svakako skidam kapu što se trude i zalažu, ali kad je koren truo, ne može se postići puno.

Samo, mnogo će vode Nišavom proteći dok ovde shvate značaj štampe, što bi rekli u Zoni Zamfirovoj… Isto tako i u sportu, konkretno u ovom našem dragom klubu. Dokle god unutrašnje trzavice budu postojale, znali mi za njih ili ne, neće ni ekipa biti jaka koliko može i koliko treba da bude. A dotad, svake sezone imaćemo jake individualce, igrače koji su nosioci ekipe, i stvorićemo od običnih dečaka igrače koji samo čekaju da iskažu pun potencijal, razvijaćemo ih od nule do uspeha, i onda pustiti da odu. Ako odu u neki klub u zemlji – eto recepta kako da od tih klubova gubimo u budućnosti. Ako odu u inostranstvo – eto recepta da talente raspemo po svetu a da oni više ne doprinesu domaćem rukometu, osim kad se na zalasku karijere vrate kući, da odigraju još koju sezonu, labudovu pesmu.

Da li to želimo? Zašto drugima šaljemo ono što sami stvorimo a ne umemo da negujemo?

Slučaj Svetlane Kitić i zakonske regulative

Ne znam da li ste čitali biografiju Svetlane Kitić – najbolje rukometašice sveta svih vremena. U vreme kad je stasavala kao igrač, zakoni zemlje u kojoj je igrala (zakoni naše tadašnje zemlje!) branili su igračima da do 26 godine života odu u inostranstvo. Valjda se smatralo da dotad mogu da dosegnu pun igrački potencijal i da treba da ga iskažu upravo tu gde su ponikli.

Mnogi su se dovijali kako da zaobiđu zakon i pređu granice.

Mnogi drugi su, isto tako, ostali kod kuće i igrali za nas. Tu gde su se našli, razvijali su se bolje nego bilo gde da su otišli, jer nisu imali uslove ni za šta, a da bi uspeli morali su da rade kako su znali i umeli. To ih je činilo boljim ljudima, a i stvaralo od njih nepobedive sportiste kojima kasnije ništa nije predstavljalo prepreke.

Upravo u to vreme, setite se, imali smo najbolje klubove na svetu. Imali smo najbolje igrače na svetu.

Koji igrač do dana današnjeg nosi titulu najboljeg rukometaša na svetu svih vremena? Koja rukometašica nosi istu tu titulu? Kad su oni igrali? Za koje su timove igrali? Seća li se iko od vas?

Više puta sam u prethodnim tekstovima pominjala da rukomet pre 30ak godina nije bio glavno zanimanje igračima. Svi su se školovali, često i fakultetski, i tokom dana radili u fabrikama ili gde već, i od toga se izdržavali; a rukomet je bio hobi, sporedna aktivnost koji su ni iz čega gradili obični ljudi i dali mu značaj, snagu, kvalitet, pronosili ga svetom, a s njime i imena naših klubova, naše zemlje.

Šta imamo danas?

Možemo li nešto da naučimo iz te (ne)slavne prošlosti i primenimo na sadašnjost? Ili nam samo treba hleba i igara, da nas zaokupljaju dok traje leto, a kad dođe zima – kud koji, mili moji!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s