Како се „купују” навијачи, или: како сам се смртно заљубила у Металопластику


Некада давно, док још бејах ученик Шабачке гимназије, појма немадох шта значи име Металопластика. Знала јесам да постоји, можда од раније, али, ко су тачно, шта је тај рукомет, због чега сви у граду знају за тај клуб, и тако те ствари, па, није ме се тицало. Они су постојали, ја сам постојала, свако за себе, ни не знајући за оно друго, обитавали смо у истим одајама и дисали исти ваздух, ни не сањајући на какве ће нам се начине животни путеви једног дана укрстити.

 

Школска правила Шабачке гимназије

А почели су се укрштати, ооо, и те како… Традиционално, први и трећи разред деле смену, и почињу школску годину у првој смени а завршавају у другој, а други и четврти обрнуто: почињу у другој смени, а завршавају у првој. Хала наше школе друга је по величини у граду, бар за мог знања, после градске, Зоркине хале. А Металопластика је у то време тренирала и играла управо у нашој хали.

Наставница која нам је предавала у првом разреду имала је принцип да, шта год да радимо на часу, није нам дозвољено само да седимо. Кошарка? Може. Одбојка? Може. Фудбал? Може. Трчање по хали? Може. Трчање по трибинама као кондициони тренинг? Може. Дакле, само да се не седи, и другог начина да добијеш кеца – нема. А добити кеца због седења на часу физичког значило је и да га немаш како поправити, па ти гледај шта ћеш. Дакле, нас 25-26, на онолику халу, могао је свако себи имати бескрајан простор и радити шта је хтео.

Након што је отишла на боловање, смењивале су се замене, некад чак и релативно често. А нама је остало у свести то да на физичком нема седења, и да се с часа сме изаћи можда само 5 минута пред крај, да бисмо се стигли пресвући. Кашњење на часове после физичког било је апсолутно неприхватљиво и непрепоручљиво, јер би нас наставници редовно уписивали у изостанке. А видим да је данас уобичајена пракса каснити на час после физичког – као да пресвлачење траје пола сата…

Стога нам је постало врло иритантно кад су се тамо неки ликови почели појављивати на вратима хале још у пола 6, практично на пола нашег часа физичког, и висили на тим вратима докле год се ми не бисмо склонили из хале. Јер: гимназијалке на физичком! Стога смо морали одустајати од физичког. Дакле, ми изађемо, пресвучемо се, испразнимо свлачионице, и онда нам остане још више од пола часа да не радимо ништа, и да немамо где ни да одемо, уколико се редар негде загуби с кључем од учионице. И, где ћемо, него на трибине.

Тако су ме неке другарице, које сам захваљујући Металопластици и упознала, почеле задржавати у хали, јер, наравно, гледало се, гледало, у те момке, и те како се гледало.

Једно је водило другом, ми се здружиле, они тренирали, ми почеле све чешће остајати на тренинзима, па схватиле да их можемо гледати и викендом, и то у акцији, па да их можемо сачекивати док долазе у гимназију; па смо их почеле сретати у граду, јер је Куба либре у то време била култно место на које су излазили озбиљни млади, и једно од ретких, ако не и једино место у граду, где се пуштала страна музика и где никад није било проблема, јер се радило само до 1, а нико се никад није опијао ни изазивао невоље.

У то време, директор клуба био је Владица Спасојевић, главни тренер екипе Ђорђе Рашић, а међу играчима: Милош Митровић (проглашаван за спортисту Подриња, тако сам и сазнала како се зове), Бојан Брњас, Жарко Кривокапић, Милан Рашић, Давид Рашић, Ђорђе Пајић, Павле Антонијевић, Мирко Лукић, Немања Алексић, Владан Рачић, Данило Димић, Сантрач, и многи други, чијих се имена више ни не сећам. Чак ми је тешко да се присетим имена неких од ових које сам побројала, јер смо за све њих имале надимке и њима их међусобно ословљавале.

Потрајало је то до краја моје гимназије. Улазнице ни једном нисмо платиле, иако су се плаћале. Гимназијска хала врвела је од навијача, и колико је Металопластика и тад била популарна говори податак да је чест случај био да се тражи карта више, и да се стоји на степеницама јер места на трибинама за седење нема.

Ми, међутим, никад ниједну улазницу нисмо платиле. Тренеру смо постале симпатичне, ваљда баш због те упорности и долазака, тако да смо редовно добијале бесплатне улазнице, а кад их није било, добијале смо од тренера инструкцију да само на улазу кажемо да смо „његове”, и увек смо пролазиле. Колико је људи тачно долазило не знам, јер су наша места увек била у првом реду, директно иза наше клупе – долазиле смо међу првима а одлазиле међу последњима.

Један догађај посебно ћу памтити. Ако ове текстове чита ико од људи који су прошлог маја с нама ишли на утакмицу у Нови Сад, сетићете се да сте ме чекали у Новом Саду. И да сам носила и бели Металопластикин качкет, и тегет Металопластикину мајицу. Тај качкет добиле смо од клуба. Прича је следећа: кукале смо тренеру и Владици за нечим од клуба, с грбом, обележјем, и кукале и кукале, и искукале – качкет. На једној утакмици добиле смо их од Владице. Мислим да у том тренутку није било срећнијих на свету од нас.

Сећам се и како смо добиле химну Металопластике. Мислим да смо је, логично, чуле на некој утакмици. И одушевиле се што тако нешто постоји. Јер, шта тинејџери који ни не прате спорт знају о функционисању клуба… Замолиле смо тренера да нам позајми диск, ПОЗАЈМИ, да сачувамо песму. И имамо је и дан-данас.

 

Прекид филма с Металопластиком

Током прве године факултета још увек сам се трудила да викендом редовно долазим кући, делимично и због утакмица. Није редак случај био да право из буса одем у гимназију, на утакмицу, па тек после тога кући.

Међутим, тим за којим смо ми лудовале полако се почео осипати, а ни игра више није била на нивоу који се очекивао. Факултет је одмицао, а моји доласци у Шабац постајали све ређи, док се не крају нису прекинули, негде баш у време кад у Металопластици више ниједан играч из Шапца није био. Те једне сезоне чак ни Кобаја није био ту, већ у Колубари. Могуће је да је једини Шапчанин заправо био Пајсер, али он ионако не би био двољан разлог да долазим на утакмице.

И тако се прекинуло све.

 

Повратак у Шабац, на трибине

Онда, после свега тога, у тренутку кад сам коначно остала код куће, и запослила се, нешто ме је поново привукло рукомету – и због тога сам и покренула овај блог. Свака нова утакмица била је прилика да се присетим гимназијских дана, лепоте и безбрижне радости у којој смо тад живеле, не знајући шта нас касније у животу чека.

Остало је историја.

Спојила сам се с другим људима, наставила да пишем, покретали смо све више канала на интернету, промовисали клуб, позивали људе на утакмице, правили фото и видео материјал, брендирали свој рад, организовали тај један одлазак на утакмицу, скупљали информације и благовремено их објављивали, сарађивали с домаћим и страним новинарима, с градским властима и спортским савезом Шапца, да би све то довело до понуде која се (не) одбија: да све то прекинемо да радимо, да све навијаче преусмеримо на ионако непоуздане профиле и странице клуба, да путујемо с клубом за џабе и само за фејс пишемо кратке објаве с тренутним резултатима, а наставило се очекивањем да потпуно престанемо да критикујемо клуб и јавно га на сва звона хвалимо иако за тако нешто нема оправдања.

 

Suma summarum, или: како купити па изгубити навијаче

Па хајде мало да се осврнемо на то како су се према навијачима опходили неки људи из клуба, а како се опходе неки други.

Од тренера, ког ћу увек звати тренер, иако мене није тренирао, добијале смо бесплатне улазнице за утакмице, и дозволу да на његово име улазимо на утакмице. Некад нас је било две, некад 6. Је ли клуб пропао за тих неколико улазница? Није. Је ли добио верне навијаче од којих је бар један остао веран клубу? Јесте. Молим лепо, посао успешно обављен.

Добиле смо химну на прву молбу, и још увек је имамо. Молим лепо, промотивни материјал клуба успешно подељен и кружи(о) је међу навијачима.

Добиле смо качкете. Молим лепо, још један посао успешно обављен. Качкети су и даље ту, и даље су у употреби, некад чак и у навијачке сврхе.

Добиле смо прилику да седимо на тренинзима. Да се радило нешто тајно, нешто о чему нико не сме да зна, никад не бисмо приступиле хали. Спортски клуб је јавна установа, исто као и факултет. Јесте ли знали да предавањима на факултету има право да присуствује БИЛО КО? Да се човек с улице нађе заинтересованим за предавање које се одржава на факултету, има законско право да уђе на предавање и саслуша га. Исто је, претпостављам, са спортским клубовима. Молим лепо, још једна промотивна активност клуба успешно обављена, а чак не морате ништа ни да радите. Довољно је да сте ту, и да о клубу причате породици, друговима, било коме.

А сад?

Забрањено присуствовање тренинзима. Исто су радили Мађари на Европском првенству у рукомету за мушкарце, али само да узврате на непримерене услове у којима су тренирали, захваљујући врло лепој организацији (мало сутра).

Потпуно погрешно урађене мајице. О томе сам више пута причала, и нема смисла да се понављам.

Погрешну халу. Опростите ако некога увредим, али мени ће Металопластика увек бити везана за гимназију. Моју гимназију. Моје ђачко доба. Мени су само тад трибине биле дупке пуне. Мени је само тад било 17-8-19 година.

Седење на трибинама на којима сунце бије у очи.

Једном смо се обратили клубу и молба нам је услишена: на старом званичном сајту била је за преузимање доступна стара химна клуба.

Наш фотограф је једном приликом отишао на утакмицу с клубом.

Насумично одређивање које ће се утакмице плаћати, а које не.

Погрешно одштампане улазнице. У новембру и децембру сам куповала улазнице на којима пише погрешна година.

Сајт који је несврсисходан (био), и ког годину дана није било.

Понуду клуба да, као навијачи, престанемо да се бавимо оним што нам је у опису… Не радног места, строго узевши, већ у природи навијача: да навијамо. Да угасимо све канале преко којих смо то радили.

Молбу, да је тако назовемо, или предлог, да о клубу пишемо само похвално, и само по инструкцијама, и само кад смо на утакмици.

 

***

И, у који сам се ја клуб тако смртно заљубила, у ког тренера, у које и какве играче, и када, и зашто; а у шта је израстао тај исти клуб, ко га води и куда, ко игра за њега, колико дуго, после колико га времена напушта, и због чега, и какав траг за њиме остаје у клубу, у граду; какав укус навијачима, и по чему да памтимо играчке сезоне?

Ја ћу 2014/15. памтити по поплавама, и по екипи какву не верујем да ћемо икад поново имати; 2015/16. памтићу по Веселину Вуковићу и титули коју је Металопластика освојила с њим на челу; а 2016/17. по распаду и обезвољености да наставим да волим Металопластику, а све захваљујући онима који, вероватно, никад нису и неће према њој осећати ништа друго до могућност да раде управо то што раде, онако како раде, и никад неће разумети да су НАВИЈАЧИ БЕСПЛАТНИ, АЛИ НЕПРОЦЕЊИВИ. Без њих клуб нема смисао, јер, ако утакмицу не гледа нико, исто је као с дрветом које пада у шуми а нема ко да чује звук пада. Да ли тад звук уопште постоји?

Мислите о томе: колико кошта навијач, и може ли да се плати.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s