Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га МП


Претходних неколико дана мало сам анализирала новости и развој ситуације „на терену”, тј. по беспућима интернета и друштвених мрежа, да бих видела куда плови овај брод. Ово су закључци.

Нисам одавно писала. Нисам ни на утакмицама била, иако сам прошлог викенда опет прекасно сазнала да је утакмица била у Шапцу. Шта ћу, откад колега не објављује такве податке, немам од кога ни да их сазнам, јер немам ни навику да тражим званичне канале, нити поверења у њих.

Онда је неко потпуно незаинтересован за рукомет дошао на овај блог и остао пријатно изненађен текстовима. Од њега сам и узела наслов, јер је на мене оставио утисак као моји текстови на њега. И одатле поново моја заинтересованост за активности клуба. И одатле и овај текст, јер сам остала изненађена новостима – али непријатно.


Фотографије

Пошто сам још летос некако спонтано дигла руке од клуба, тек ми се јуче све коцкице сложише.

Сећате се прошлог јуна и финала Купа Србије одржаног у Шапцу 2. и 3. јуна. Град Шабац је, као организатор турнира, позвао навијаче, дакле нас, на основу очигледног утицаја на друштвеним мрежама и могућности да кроз њих дођемо до великог броја грађана, и дао нам новинарске пропуснице за улазак на утакмице. Разултате сте, као и много пута дотад, имали прилике да видите у двема галеријама. Аутор обе је Бранислав Милошевић, професионални фотограф с којим сарађујемо и који нашем раду доприноси личним квалитетом и сопственом професионалном фотографском опремом. Разлика између мојих и његових фотографија толико је очигледна да боли и можете је видети овде код нас, у одељку Галерија.

Разлог је једноставан. Ја седим на трибинама и фотографишем мобилним телефоном. Некада давно, то је била Нокија 6300, док смо још играли у гимназији; затим Нокија Е72; и на крају Лумија 730. Кад су утакмице на дневном светлу, моје фотографије су крш јадни јер публика седи на погрешној страни трибина и светло нам удара директно у очи. Да би се на фотографији ишта видело, светло мора допирати иза објектива, никако испред. Нисам на терену већ на трибинама, немам могућности да зумирам фотографије, не могу да нагласим боје или издвојим одређене елементе тако што бих их довела у први план. На крају крајева, ни не трудим се да то урадим јер немам одговарајућу опрему.

Ево, рецимо, како сам то ја радила некад:

С друге стране, Бранислав је професионални фотограф. Има квалитетне фотоапарате и објективе. Бави се фотографисањем концерата и спортских догађаја већ годинама. Чак и кад није на терену, његове фотографије делују као да јесте. Зна исправне углове, зна да нагласи праве тренутке, може да их забележи на прави начин. Уме додатно да обради фотографије, по потреби. На крају крајева, његове фотографије нису само статични тренуци у времену, оне су забелешка емоције, израза лица, напетости мишића у скок-шуту, бес, неверица, расправа са судијом, лопта у ваздуху која крчи себи пут ка мрежи противника, оне су поезија и савршенство своје врсте!

Подсетимо се и неких Бранислављевих ранијих радова:

И скупе су. Клубу је пуно да двапут месечно (или 4 пута) плати фотографу 30 евра за фотографије таквог квалитета. Јер, што да не, непотизам нам није стран. Фотографије ионако нико не гледа, битно је да су ту и да их се има.

Не, нама Бранислављеве фотографије прошлог јуна никако нису донеле 30 хиљада посетилаца за два дана. Не, никако! Не исплати се уложити у такву тривијалност.

Фотографије које у последње време видим на званичним каналима клуба више личе на моје него на Бранислављеве, с тенденцијом ка даљем погоршању.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 2

Професионалне или аматерске фотографије?

Клуб Металопластикиног реномеа требало би да буде у стању да уложи средства у људе попут Бранислава. И не само једног, већ 10! Али, не, не ради то. Зашто?

Јер квалитет кошта.


Сајт

Да не буде да само кудим и критикујем, видим да је неко читао текст Шта бих волела да видим на новом сајту Металопластике (1. део) и да се почело радити управо у том смеру.

Наиме, у одељку о екипама сада стоје овогодишња и прошлогодишња сезона. По принципу „пре мене – потоп”. Нико пре мене није ништа радио, нико није постојао, ЈА сам ту да покренем све.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 3

Прошлогодишња екипа

У прошлогодишњој сезони су само излистани играчи, са фотографијама. У овогодишњој сваки играч има засебну страну која се отвара кликом на име. Таман се понадах, супер, неко се досетио да су те стране права ствар и попуни их информацијама, кад оно – мућак! Дебео мућак. Осим ионако мале фотографије играча и информација које стоје на заједничкој страни (име, презиме, позиција у екипи и број дреса), апсолутно ништа!

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 5

Тим 2017/18. године

А такве стране нуде савршен простор за упознавање с играчима. Подаци о рођенданима, пореклу, претходним клубовима (од почетка каријере закључно с играњем у МП; с обавезним повезивањем страна, што доказује да постоје и други клубови и да их ценимо), чланства у организацијама и стручним удружењима, успеси током каријере, циљеви и амбиције, спортски идоли, образовање, додатне информације о животу ван терена, линкови ка профилима на друштвеним мрежама, сајтовима и (спортским) блоговима, галерије спортских фотографија, и мноштво других података, приближавају играча пратиоцима клуба и промовишу га не као власништво клуба или парче меса које ће трчати по терену, већ и као особу која има живот ван терена и клуба, особу од крви и меса, која има слободно време, приватни живот, школу и образовање, породицу и порекло, бивше и будуће клубове, амбиције и тежње које тек треба да оствари.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 6

Извињавам се тренеру Јордовићу, али овако се не приказује само његова страна, већ и све остале.

Искрено, ја бих уживала да сређујем сајт овакве екипе. Ништа ми не би било тешко, и ништа ми не би било обавеза, јер ми нико не би говорио шта да радим – очигледно сама имам више идеја него цео клуб заједно! Није да се хвалим, али заиста јесте тако.

Све ово што је досад на сајту урађено могло се урадити за неколико дана, чак не више од месец дана. Јер се није зашло дубље у прошлост. Такав рад би захтевао време и посвећеност. Исписати понеки текст једном недељно, ставити неку фотографију, направити неколико страна – посао је који изискује једва неколико сати рада недељно.

С друге стране, идеје које смо Дане, Бранислав и ја имали још пре више година ни дан-данас нису спроведене у дело јер ми немамо услова за то, а ни за ове 4 године и не знам колико упрâва нико није у нама препознао потенцијал ни способност. Њима то нек служи на част.


Стил и тон

Волела бих да знам ко пише текстове на сајту и друштвеним мрежама клуба. Живо ме занима чији је то стил. Новинарски није свакако, а по тону којим се публици обраћа текстови звуче непрофесионално и на нивоу непримереном за званични сајт клуба. Онако, фино с рекламне стране, прихватљиво и препоручљиво за промотивне активности, али недорасло озбиљном нивоу који би требало да се очекује и испостави публици. Чак стичем утисак да их пише неком ко има изричиту инструкцију да никад ништа лоше о екипи не напише, и да ја намера текста да читалац стекне утисак да је све то врло фино и тра-ла-ла, а и врапци на грани знају да је то веома далеко од истине.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 7

Квалитетни текстови одговарајућег функционалног стила или повратак на ниво средњошколских састава?

Не бих да неко стекне утисак да све ово пишем да бих себе нахвалила. Напротив, ни моји текстови нису намењени објављивању на званичном сајту клуба, јер их пишем искључиво као личне утиске. Зато их објављујем на блогу навијача, који сам сама покренула да бих себи дала списатељски простор.

Али, с обзиром на то да се бавим језиком, и да имам додира с различитим врстама промотивних текстова, знам разлику између функционалних стилова, речника, тона и намере текста, циљне публике, уношења ауторског гласа, уметничке слободе и цензуре и аутоцензуре. Нисам сигурна да аутор(и) текстова и надлежни знају ишта од тога.


Рекламирање и промотивне активности

Видим на сајту клуба да су спонзори Фреш, Чачански чипс, Ивоук, рекламна агенција Плејмејкер, ветеринарска станица Рума, Мастер бус, кафић Арт, метали Бонаро, боје и фасаде Максима и цераде Секулић.

Чек, рекламна агенција? Не могу да кажем ни „маркетиншка агенција” ни „маркетинг сервицес”, како они себе називају, јер маркетинг је једно, рекламирање друго. Бојим се да ни власници обе врсте агенција то не разумеју, па се огрћу у страни израз не би ли збуњеном човеку деловало да знају шта су.

Колико видим, сајт им је plejmejkers.rs, а лого playmakers marketing service. Сајт је у изради, што значи да још увек званично не раде. Посматрам то са становишта некога ко ради у агенцији за израду сајтова. Може ли онлајн продавница да почне да ради ако нема вебсајт? И не баш. Исто тако ни рекламна фирма не може ни да привуче муштерије ако нема како да их привуче.

Е, сад, оно што мени пада на памет кад видим да се рекламирање помиње у вези с јавним установама, политичарима и познатим личностима јесте – ангажовање истих. И одмах се у глави јави лампица: Металопластику спонзорише рекламна агенција и вероватно таква сарадња иде ка томе да ће врло брзо агенција радити промотивне кампање.

Навијачи, који свим срцем подржавају клуб и већ 4 године раде много више него што би иједна агенција могла, нису дорасли изазову, али зато плаћање таквих услуга агенцијама спада у вид активности пожељан од стране руководства клуба.

Искусно. Похвално.


Сарадња с навијачима / чланство

Нови сајт клуба има картицу Навијачи. Кад је посетите, схватите да то није оно што сте мислили да ће бити. Заправо, не знам ни шта сам мислила да ће бити, али кад се отворила увидех да то није то, него позив заинтересованима да прочитају статут клуба и учлане се у клуб како би имали увид у активности и рад клупских органа.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 8

Страна која позива навијаче на учлањење у клуб

Прво помислих сјајно, коначно су се сетили тога. И ишчитах статут, и делове који се односе на чланство. И видех плаћање чланарине. И прва следећа мисао је „вала, нећеш”. Јер, плаћање подразумева права, али и обавезе.

С обзиром на досадашњи развој догађаја у претходних неколико година, не би ме чудило да чланство за људе попут мене мора да се регулише посебним уговорима и анексима истих с циљем да се ограниче моје списатељске активности на овом блогу а на дуже стазе и распрострањивање истих по беспућима интернета и друштвених мрежа.


Дресови и голманске тренерке

Некад давно, кад сам тек почела ово писаније, писала сам о атмосфери у граду пред утакмицу, о топлини познатог места и уживању у добрим, старим временима. Вратила сам се на трибине и осетила се као код куће. Оно што гледам на терену и те како има утицаја на тај осећај, јер ако видим тим у дресовима који подсећају на старе дресове од 10 година пре тога, знаћу да сам на правом месту. Ако по терену протрче неке мрачне боје, и дресови који ме бацају у ребус, ефекат је супротан.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 4

Нови дресови, нове боје, нове пруге, и потпуни и коначни раскид с традицијом

Кад чујете да смо „плави”, да је Металопластика плава, да је цео Шабац плав јер навија за Металопластику, која вам се боја јави у глави? Боја грчког мора и небеског плаветнила, или све црња нијанса која из плаве прелази у индиго па у тегет која прети да прерасте у црно? Управо је то еволуција кроз коју су прошле клупске боје у последњих 13 година, колико их ја гледам.

Да нисам срце дао Партизану, поклонио бих га Металопластици 9

Ово су били дресови Металопластике у октобру 2007. године, и с овог места је доживљај навијања био најбољи – годинама!

Мени је боја Металопластике ближа небескоплавој него том црнилу које је све интензивније током претходних неколико сезона, а врхунац је досегао на дресовима које управо видех на званичним фотографијама и због којих занемех.

Знам, можда је некоме пало на памет да тамне боје означавају снагу. Роџер Федерер је познат по црним мајицама, и у време док је владао светским тенисом готово је увек био у црном. И Рафаел Надал увек у неким јарким, интензивним бојама, а ни црна му није страна. Новак Ђоковић такође. Али, помирите се с тим, Металопластика је била снажна. Сад се копрца и тоне и испливава под утицајем разних фактора. Ношење тамних дресова неће никога уверити у снагу екипе ако нам сваки противник избуши мрежу како му се прохте.

Не свиђа ми се правац у коме иду клупске боје јер се губи континуитет у изгледу. Не задржава се апсолутно никакав додир с претходним изгледом дресова, нестају боје које знамо, нестаје дизајн који нам је познат, бришу се пруге и распоред елемената на дресу. Да сам, пре 10 година, могла унапред видети дрес који сам данас видела на сликама, остала бих у чуду и упитала бих се, имају ли дизајнери и челници клуба икакву стратегију кад је визуелни идентитет клуба у питању или се баш намерно труде да сваке године дрес потпуно одудара од оног на који су навијачи навикли?

Не ради се о стилизовању постојећег дизајна. Сваки пут се промовише нови изглед, а мени то благо сугерише чињеницу да се на традицију обраћа мало пажње. Наравно да не кажем да дрес треба да остане исти 20 година, али нека веза с тим од пре 20 или чак од пре 50 година мора да постоји, а да није само лого клуба који ће остати на рукаву.

Исто тако ми није јасна боја голманских тренерки. Одакле сад одједном наранџаста? Једине две комбинације којих се сећам јесу тегет доњи део и розе или жути горњи део. Прва асоцијација на наранџасту униформу су ми, искрено, ђубретари. Није да имам ишта против њих, напротив, свако ради свој посао, али тако нагао прелазак с традиционалне голманске униформе на нешто што нема везе с клубом чини ми се благо хаотично.

Где је ту сагласје боја? Ако су дресови готово црно-бели и пругасти, каква је њихова повезаност с јарко наранџастим голманом?

Ко, бре, управља тим бојама? Зна ли ико од тих људи из клуба ишта о корпоративном идентитету и комплементарности боја?

Куда плови овај број?


И ту се враћам на наслов. Наишавши на овај блог, и прочитавши неке скорашње текстове, И. је закључио колико ми Металопластика значи. Питам се, зашто то не може да примети било ко из клуба? Зашто ове текстове нико не чита као он? Зашто то виде само они који се слажу са мном? Да ли ико ово чита између редова или у сваком тексту види само и искључиво критике? Јер, ја покушавам некоме да скренем пажњу на нешто што не ваља.

У ствари, више не покушавам. Давно сам одустала од тога. Пишем само зато што желим да сва ова размишљања негде остану забележена.


И што опет све ово? Ја заиста желим поново да гледам блиставу Металопластику, и ону која је 2014. играла финале Челенџа и која би га освојила да није било мајских поплава, и ону која је прошле године освојила Куп Србије, и ону која је постојала некад, коју је водио Ђорђе Рашић, и која ме подсећа на безбрижне гимназијске дане, и све оно између, али не и клуб који не зна да цени наклоност коју од навијача несебично добија. Желим клуб којим се Шабац некад поносио, а који сад истрајава само на ловорикама претходника, а мало заслуга стиче сам.

Док се то не деси, овај блог остаје место које прстом боде право у око.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s