Iz naftalina: propast na utakmici metaloplastika – sintelon


sub – 01.04.2006

propast na utakmici metaloplastika – sintelon

dragica i ja smo krenule u pet sati sa centra i stigle u skolu za pola sata, iako nam obicno treba sat vremena, i sedela na onom spomeniku dok su igraci polako pristizali. tu su bile jos i bojana i jos jedna devojka, ne znam joj ime ali mi je nesto poznata, i sedimo mi tako kao cetiri debila, a igraci prolaze polako u grupicama i javljaju nam se, kako koji. stvarno mi je bilo glupo. da bar nisam imala nista pametnije da radim kod kuce, pa ‘ajd’, blejim tako, nego imam gomilu predmeta da ucim za odgovaranje i testove sledece nedelje, ali ja ipak moram da dodjem tamo sat i po vremena pre utakmice, pre igraca, ‘ej! pa ako postoji jos neko ko radi slicne stvari, neka mi se slobodno javi, da razmenimo iskustva, mozda mi kaze nesto sto ce mi koristiti sledeci put!

i sedimo mi tako napolju nekih pola sata, taman dok su svi pristigli, a onda smo usle u skolu, trcale gore – dole, i tamo gde nije trebalo da idemo, u deo skole u koji nam pristup nije dozvoljen, osim radnim danima, samo da bismo, po bojaninom sjajnom planu, videli nase rukometase na nekom ‘razgovoru’. da nije bilo sunca koje se odbijalo od staklo, verovatno bismo ih i videle, ali ovako – nista, samo se dragana izderala na nas sto smo isle gore, i oterala nas odatle. tako smo malo visile u hali, na praznim tribinama, koje su se napunile negde oko pola sedam u roku od jednog minuta! znaci neverovatno! i pustali su muziku, i ja sam opet igrala… ona devojka me je pitala je l’ se bavim plesom. dovoljno je to reci, nista vise.

pocela utakmica. i sam pocetak je bio los za nas, vodio je ‘sintelon’ na poluvremenu 14:12, a na kraju se to pretvorilo u 29:24. stvarno ne razumem sta se desilo sa pecinom i vladicom. oni k’o da u zivotu nisu stali na gol, pa ne znaju sta treba da rade. vladica je nekad sasvim solidno branio, a sad… a tek pecina! ne znam da li je i jedan gol odbranio! treba da se stide i jedan i drugi. mada, znam ja, najteze je biti golman, nekako krivica za poraz uvek padne tebi na ledja. znam, bila sam i ja golman dok smo davno igrali fudbal mi klinci iz komsiluka, ali meni je lepo islo, dobro sam branila.

a nepriznavanje golova… milos ce se jednom ubiti zakucavajuci se onako u zid posle davanja gola ako se ovako nastavi. i na prosloj utakmici mu tri valjda gola nisu priznali, na ovoj dva… sudije su bili slepci, onaj jedan ipak vise nego drugi. dali su nam brdo zutih kartona i iskljucenja za stvari za koje ovima nista nisu dali. golman im jeste bio dobar, to ne poricem, i ove kazu da im je #5 bio dobar, mada ga se ja ne secam, ali i mi smo bili dobri, i ne da bismo pobedili da su sudije stvarno bile neutralne kao sto bi to trebalo da bude, nego bi to bila bas lepa pobeda. a kakva je samo steta zbog onoliko promasenih golova, toliko propustenih prilika da steknemo vodjstvo…

David Rašić_Metaloplastika - Sintelon, 1.4.2006. godine, poluvreme 12:14, konačni rezultat 24:29

Utakmice se najbolje prate odavde – iz prvog reda. Na slici: David Rašić na terenu hale Šabačke gimnazije, nakon poraza od Sintelona, 1.4.2006. godine (poluvreme 12:14, konačni rezultat 24:29).

a derale smo se kao manijaci, ali manijaci.kad se sabere sve vreme koje smo cutale, ne bi to bilo ni pet minuta sve ukupno. sutra, a narocito u ponedeljak, tako necu moci da pricam, a zasto? bodrila sam ih i ne kajem se zbog toga, ali sudije slepci! manijaci! pederi! ko im dade dozvolu da sude kad pojma nemaju? treba da se stide! dragica je stvarno htela da se pobije s njima. posle utakmice smo stale na onaj ‘sluzbeni’ ulaz i cekale da se sudije pojave, da bi se ona obracunala s njima, i sat vremena smo izgubile na to(da po strani ostavimo to sto su sve one htele da se slikaju sa nekima, mojim foto – aparatom!), a da su se pojavili koji minut posle utakmice, stvarno bi svasta bilo. ja stvano mislim, da je dragica musko, ona bi prva tamo napravila dzumbus, a ne oni jadnici sto su se potukli na tribinama. mi to ne bismo ni videle da policija nije isla da intervenise. na kraju se sve svelo na moju recenicu ‘recite koliko su vas platili, da znamo za sledeci put, da platimo koliko treba pa da i mi pobedimo!’, koju je dragica zdusno prihvatila, kao i mnogo toga sto sam ja provaljivala…

trebalo je da prenos te utakmice bude u pola deset na asu, ali debili to nisu dali, a ja jos cekam. iako smo krenule posle devet, peske opet, stigle bismo na vreme da to odgledamo, da su samo dali! ako neko to slucajno uhvati, ja sam onaj ludak(imam obicaj da za sve koristim muski rod) sa crvenim kacketom i u vristece roze… pa, recimo da je duks. dakle, duks vristece roze boje sa zutm sarama na rukavima, fluorescentne boje, a desno od mene su jos dve devojke sa kecketima, teget i crnim.

Objašnjenje: kako je nastao tekst o poklanjanju srca Partizanu i Metaloplastici, tako sam danas slučajno naišla i na ovaj. Zbog toga uvodim novu rubriku na blogu, Iz naftalina, u kojoj nameravam da u originalu objavim svoje stare tekstove o Metaloplastici.

S obzirom na to da me zanima kako sam pisala o svojim počecima u rukometu, i da imam sačuvane sve tekstove koje sam tada objavila, nadam se da će se ispostaviti da ih imam još u arhivama obrisanih blogova – redovno pratite blog da ih ne biste propustili!

Napomena uz tekst: Opisane utakmice sećam se kao da se juče zbila, a imam i nekoliko fotografija – s tribina, s terena, kako sedimo na pomenutom školskom spomeniku. Pamćenje je čudo!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s