Полуфинале Купа Србије: Кад о резултату одлуку доносе судије, а не играчи на терену


Прошле недеље, јавља ми се колега и пита идем ли на утакмицу. А ја – појма немам о чему се ради, ни с ким се игра, ни кад, ни где, ни који је ниво такмичења. Једноставно, искључила сам се из рукомета и постала пасивни посматрач. Али, чим се указала прилика да одем на утакмицу, оберучке сам је прихватила, тим више што смо за финале Купа Србије добили комплете улазница и пропусницу за фотографа, на основу дугогодишњег рада овог блога и сајта и наших друштвених мрежа.

И тако се ја нађох на другој полуфиналној утакмици Купа Србије. Прву су играли Војводина и Мокра Гора (Војводина победила резултатом 32:24), а другу Металопластика и Железничар 1949 из Ниша. Турнир је одигран у хали Слана Бара у Новом Саду, 17. марта, а финална утакмица била је заказана за 18. март у 18 сати.

Догодовштине су почеле још пре одласка на утакмицу, јер су ми тих дана почели проблеми с телефоном. Ем батерија ослабила (а која батерија не би ослабила после пуне три године), ем телефон губи контакт с пуњачем и не пуни се на свакој утичници, ем се батерија на хладноћи врло брзо испразни, а треба обезбедити приступ фејсу, твитеру и инстаграму, и инсталирати у телефон оно чега немам, и одржати телефон у радном стању бар 4 сата. Скоро па немогуће!

Превазиђем некако све то, и кренем. Два извора су ми рекла сличне податке: с Грбавице на Слану Бару може се стићи кецом или петицом, јер иду паралелним путевима, а Слана Бара је између њих. Кец од Базара, петица из Јеврејске. Кренем петицом. И погрешим. Јер, успут се хала нигде не види. Одем до последње станице, сачекам да бус крене назад, изађем на одговарајућем месту, и нађем се међу кућама, нигде човека, сипи кишица или снег, шта ли је, а хале нигде. Срећа, појави се нека жена и каже ми куда да идем, тј. потврди ми да идем у добром правцу. Ходај, ходај, нигде хале на видику! Срећа да сам кренула довољно унапред – планирајући да одгледам бар друго полувреме Војводинине утакмице и да видим какав би нас противник могао очекивати у финалу – иначе бих изгубила драгоцено време. Питала сам чак и мапе на телефону, и, наравно, опет отишла на погрешну страну, и на крају дошла у халу тек 5 минута пре краја прве утакмице, таман да видим резултат. 32:24 за Војводину. Тад је и оно мало публике с трибина отишло, а ја променила место, тако да имам фотографије с различитих места. Свакако нисам хтела остати иза гола, одакле смо претпрошле године гледали утакмицу Војводине и Металопластике.

На другој страни трибина сам такође мењала места да бих нашла најбоље углове за фотографије, и на крају се придружила Пећини и другим шабачким рукометашима, а, како се испоставило, нису изостали ни други верни навијачи. Један од њих сасвим случајно је сазнао да сам ја, главом и брадом, аутор текстова које редовно чита. Мали свет!

Мислила сам да ће ми бити дуго да чекам скоро сат времена до почетка утакмице, али, која слика овде, који снимак онде, која порукица тамо и ‘вамо, и већ беше 20.45!

Тако је утакмица и почела. И, с обзиром на то да сам била сама, ја са овог блога, некако сам се први пут откад сам све ово покренула осетила под притиском да редовно шаљем слике, снимке и резултат на друштвене мреже, тако да су и они који нису пратили онлајн тв пренос могли у скоро сваком тренутку знати шта се дешава на терену. А то је значило да, заузврат, ја много мање пажње посветим томе шта се заиста дешава на терену. Фејс ми је можда само јео батерију јер с приватног профила не могу да поставим ништа на страницу навијача, тек о сликама да не причам. Можда је и до апликације за мој телефон. Стога смо радили координирано колега и ја и све време ажурирали податке на фејсу, твитеру и инстаграму, али зато моји утисци с ове утакмице – изостају! Нажалост. Ово што имам само су најбитнији детаљи.

Али. Али. АЛИ! Великим словима АЛИ, још једном. Чим сам видела општинаре на утакмици, јасно ми је било да се неће добро завршити. Ништа лично ни против кога немам, само тај лоши осећај да кад видиш сакое и службено одело на утакмици уместо тренерке или спортске одеће, запиташ се зашто су ту и да ли је потребно нагласити да је ту функција или човек. Исто као и с људима из упрâва који се нису прославили током свог фотељевања, а вуку се и даље по неким местима која не заслужују. Ето, толико.

Од првог потеза на терену, и од првог гола, могло се наслути да ће утакмица бити неизвесна. Иако сам у току дана добила позив и карте за утакмице и од одбојкаша па смо некако заједно типовали да ће се у финалу састати Војводина и Металопластика, већ први голови довели су ту наду у питање. Јер, Металопластика и Железничар су од првог гола играли – гол за голом! У 7.43 МП води с два гола разлике, (5:3 за МП иако је Железничар формално домаћин утакмице), и одмах примамо гол те се разлика смањује на један гол. Тако је остало током читаве утакмице. Који секунд пре истека 10. минута резултат је изједначен, 5:5. Почетком 20. минута, на 19.09, Металопластика промашује седмерац, али Виктор (шутер седмерца) хвата рикошетирану лопту и ипак постиже гол. Нишлије одмах узвраћају погодивши седмерац, за 9:8 у 20. минуту. Једва минут касније, у 20.47, Металопластика креће у контру те Матичић погађа за изједначење, 9:9, али Ђорђе Спасић постиже нови гол за Нишлије, а у 21.56 Гојковић изједначује на 10:10. 23.39, при резултату 11:10 за Железничар, Металопластика узима тајмаут; у 24.39 поново је изједначено, 12:12.

Већ ту постаје јасно да плави играју некако килаво, неснађено, саплићу се и губе лопте без потребе, а Нишлије користе сваку прилику и постижу голове. Тако би се могло рећи да нису Нишлије биле толико добре колико смо ми били лоши и немотивисани за игру у Новом Саду.

Чак је и Арси било неочекивано лоше вече. Осим једног одбрањеног седмерца и нешто мало одбрана пред крај другог полувремена, у првом једва да је забележио неку одбрану, ако иједну. Бар је тако изгледало нама на трибинама. И после сваког неодбрањеног гола, вукао се по терену као пребијена мачка.

Но, да наставимо даље. 27.43 је, и Металопластика успева да постигне ново вођство (14:13 за МП), а на 28.58 и ново изједначење, 14:14. Нови тајмаут узима Железничар у 29.13, а полувреме се завршава резултатом 15:14 за Железничар 1949.

Јесте могло бити и горе, али остаје нада да ће у другом полувремену да се деси преокрет и већа резултатска разлика.

Једна од бољих акција у другом полувремену јесте Арсин погодак – шут ка празном голу, али Крсманчић моментално узвраћа и резултат изједначује на 16:16, затим Спасић погађа за 17:16 за Ниш; у 41. минуту Металопластика прима 19. гол а играч који га је погодио одмах добија искључење, затим и Сретеновић, и у 43.13 плави постижу нову предност (20:19 за МП). У 44.29 Ђукић постиже 21. гол за МП, у 46. минуту Сретеновић поново добија искључење а резултат је 21:20 за Металопластику, у 48. минуту је изједначено, 21:21, али одмах губимо ту предност, након што се Кобаја борио за лопту у контри.

Ту већ Инстаграм почиње мало више да ми одвлачи пажњу с терена, јер сам поставила неке фотографије и снимке, и сваки час је било неке активности, а телефон само пиштао с обавештењима.

Даље, у 49.54 Јордовић узима нови тајмаут за Металопластику, при резултату 23:21 за Железничар, затим Матичић постиже 22. гол, касније Воркапић из контре изједначује на 23:23 у 52. минуту, Тркуља добија треће искључење због агресивне игре и тиме завршава учешће на овој утакмици. У 52.36 резултат је поново изједначен, 24:24, и настављамо игру „гол за голом”: у 55.12 резултат је 25:25, Кобаја искључен на 2 минута у 58.30, резултат остаје исти, у 58.53 Јордовић узима нови тајмаут при резултату 26:25 за Ниш, па онда 26:26 након седмерца МП, па 20 секунди пре краја утакмице опет тајмаут, игра се наставља код нашег гола, и у тренутку кад семафор оглашава крај утакмице играчи падају на паркет и судије досуђују седмерац Нишлијама и тако индиректно и бесправно одлучују победника утакмице (јер се мали проценат седмераца не погоди, нарочито у таквим тренуцима): Нишлије погађају седмерац и остварују победу над Металопластиком, 27:26, након изузетно неизвесне и једнако борбене утакмице чијег је победника требало одлучити у наставцима и седмерцима досуђеним обема екипама!

Остаје нам питање због чега је седмерац досуђен у тренутку оглашавања семафора, и, као и увек, јер кад има судија има и неправде, питање да ли би Металопластика успела одбранити титулу првака Србије да је судије нису спречиле у томе у последњој секунди.

Епилог: Хтела сам отићи и на финалну утакмицу између Војводе и Железничара – јер се јавила жеља за тиме оног тренутка кад сам се поново нашла на трибинама – али нисам. Искрено, ни не знам ко је победио, заиста нисам пратила резултате.

Епилог 2: Док не пронађем нови програм за стављање воденог жига на фотографије и снимке, нећу објављивати галерију фотографија с утакмице, али неке можете погледати на нашим профилима на Фејзбуку, Инстаграму и Твитеру.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s